insp.rs

insp.rs Follow

Prvi online art & literary magazin u Srbiji.
⚬inspmagazin@gmail.com⚬

http://www.insp.rs/2018/09/teodorina-portretisanja-srusila-sam-se.html?m=1

8,807 Followers  4,116 Follow

Share Share Share

Lepo sam završila našu priču.
Sve sam zaustavila
I suze i smeh
I sećanje i život
I bilo mi je dobro.
Noge su hodale kud su htele.
Ruke su grlile same.
Oči su tek ponekad
Gledale u daljinu
Kao da očekuju nešto.
Neke druge noći
Zvale su me.
Neki drugi ljudi
Sedeli su kraj mene.
I bilo je dobro.
Nisam te želela u snovima
Ni u mojoj ulici
Ni pred mojom kućom.
Nigde.
A sada si svuda...
Ulaziš u moj život
Sam
Nepozvan
Ali voljen kao nikada pre.
Zbog tebe
Stvaram nove navike
I sanjam samo
Naše trenutke.
Zbog tebe više
Ne verujem u završetke.

Brankica Veljković
Koliko puta da te sanjam
da me konačno probudiš.
Ti koji nikada nisi vidio
koliko umorna mogu biti,
ti koji okrećeš se drugima
kada je najteže,
ti koji ne znaš
za moje napade panike,
za moj strah od zvona telefona,
ti koji nisi se ni rodio,
a postojiš tako jako,
još od moje četrnaeste
kada slučajno sam te zamislila kao bjekstvo.
Od sebe.
Od tebe.

Jasna Karamehmedović
"Sve više umetnika koristi svoje radove kako bi izrazili svoj stav o prirodnim katastrofama u svetu. Tako se, u najnovijem radu, gruzijski umetnik Tezi Gabunija pozabavio problemom klimatskih promena, dosetivši se da napravi video u kome je prikazano kako bi izgledao najpoznatiji muzej na svetu - Luvr da je poplavljen. Osvrnuvši se i na modernu medijsku 'kulturu', rad je simbolično nazvan: 'Breaking News: The Flooding of the Louvre' .

Tezi je načinio bezvremenu umetničku metaforu i pozvao nas na kulturno i civilizacijsko buđenje i preispitivanje.

Globalno zagrevanje, klimatske promene i katastrofe nisu bezazlene kako se čine, te kao što velika dela bivaju utopljena u vodi, tako je i svet utopljen u  nemar i neosvešćenost. Vrtlog u kom lelujaju slike zapravo je vrtlog u kojem smo izgubili pažnju nad značajnim životnim problemima i izazovima, dok se samouništenje pomalja iza ugla..." Pročitaj više: Umetnost i kultura ➡ www.insp.rs
Hajde, otćuti mi
Ruku na njenoj butini
I prste u njenoj kosi.
Sapleti se o sopstvene riječi.
Ne dozvoli da izrone iz tebe
Noći sa njom.
Sakrij njeno ime sa usana
Sakrij usne sa njenih.
Ne govori mi da si umoran od nas.
Ne pričaj da misliš o njoj
I kada nisi sa njom,
Dok mi je glava na tvom ramenu
Nemoj da žuriš da je skloniš.
Poljubi me u čelo,
Zavaraj na kratko
I dozvoli da se ludom pravim.
Očiju zatvorenih
Da te osjećam još malo.
Pa mi nametni krivicu
I ostavi da se grizem
Zbog grešaka prišivenih.
Jer nisam dovoljna
I prava,
Jer sam prosječna,
Samo tebi.
Pa me odgurni od sebe,
Odlučno ostavi
Kao nošenu robu
Kao polovnu stvar.
Jer nakon tebe, u mene
Niko prodrijeti neće.

Jovana Sarić
www.insp.rs
Tek kada neko ode, shvatiš gde si i šta si
i šta imaš
i kako imaš
i koga imaš.
Ja hoću da grlim više.
Hoću da poljubim majku.
Hoću da poljubim sve koje volim.
Hoću da sam više tamo gde su oni koje volim.
Hoću da vozim bicikl i da trčim i plivam.
Hoću da idem u selo.
Hoću da pričam sa onima koji misle da sam ih zaboravio.
Hoću da zahvalim svojim rukama, srcu, nogama, svemu što imam.
Hoću da se uvek smejem kada je smešno.
Hoću da plačem u parku i da ćutim kada nema nikoga.
Hoću da zagrlim i zid i drvo.
Hoću tebe da poljubim.
Hoću tebe da gledam dok kuvaš.
Hoću da te gledam dok ređaš puzle.
Hoću da te gledam dok jedeš tortu
i ljutu hranu.
Hoću da me gledaš dok razgovaram.
Hoću da se smeješ dok ti govorim nešto što mi je jedino bitno.
Hoću da te gledam u mraku
u senci
na Suncu
na svetlu.
Hoću da te gledam ujutru.
Hoću da te gledam dok piješ sok.
Hoću da te gledam.
Hoću da idemo u ulice u kojima si bila kad si bila mala.
Hoću da mi pričaš kako je bilo kada si bila mala.
Hoću da te star dok se držim za leđa
baš iza bolnih leđa držim za ruku.
Hoću da ti kažem da volim što si to što jesi, tako odrasla i velika sa malim prstima.
Hoću da ostanemo malo duže negde gde nema ljudi.
Hoću da si tu kada se nerviram
i hoću da sam tu kada ljudima pričam o tebi.
Hoću da te dovedem tamo gde ljudi ne znaju za tebe
i ništa da im ne kažem da si moja.
Hoću da ti kupim cveće
i da noću razmišljam da li ga čuvaš u knjigama.
Hoću da ti grejem noge dok putujemo.
Hoću da idemo u Meksiko
i u Južnu Ameriku
u Japan
i da jedemo tamo
i da se smejemo
i da se ljubimo
i da živimo zajedno
negde na moru.
Hoću da idemo kroz park koji čiste
i da prođemo ispod prskalica.
Hoću da te ljubim sa mokrom kosom.
Hoću da nam gledamo decu dok spavaju.
Hoću da učimo jezik zajedno
i hoću da učimo zajedno
i da se prepiremo
i da posle spavamo na jednom jastuku.
Hoću da ti stavim ruku ispod vrata
i da tako zaspim.
Hoću uvek da zaspim posle tebe.
Hoću da se trkamo
i da vozimo bicikl
i da plivamo zajedno.
Hoću da se molim Bogu za tebe
i hoću da ti prvoj govorim o svemu novom što naučim.
Hoću da mi veruješ
i da verujem u tebe.
Kada bih sada otišao
bilo bi mi žao.

Nikola Đorđević
www.insp.rs
Nisam brinula za nas
Ni kada si me 
Rečima unakazio
Postupcima dotukao
Mostove između nas spalio
Nije me to dotaklo
Nije poljuljalo nadu 
U vaskrsenje 
U “nastaviće se”
Znala sam
Preživećemo sve
Samo treba malo truda,
Malo borbe.
Ne odustajem od onih koje volim,
Tako nisam odustala ni od tebe
Čak i kada sam
Zakočila na ledenoj površini
Survala se niz liticu 
Udarila o čvrsto tlo
Razletela se u komade
Prokrvarila
Čak ni tada,
Iako si mi dah iz pluća izbio,
Nisam odustala
Jer nisam znala
Nije bilo nikog da mi kaže
Da nekad odustajanje 
Može doneti mir.
Nisam brinula za nas
Ni kada sam 
Prešla iz običnog u neobično
Stavila svoje omiljene minđuše
A ipak se osetila 
Ne tako lepom
Ne tako željenom
Ne tako čudesnom
Jer smo stajali
Jedno nasuprot drugog kao 
Savršeni stranci
Jer nisi reč izustio,
A ja sam sebi rekla:
“Znaš svoju vrednost”
Uhvatila te za ruku
Iako je mali glas šaputao
Da ako je svet protiv mene
Ne mora biti i on.
Nisam se brinula za nas
Ni kada sam te psovala
Vikala
Ni kada te nije bilo
Deset sati da mi pišeš
Govoriš
Bila sam tvroglava i ponosna
Gorda
Nisam pitala
Zašto
Kako
Nisam se brinula ni kada sam se osetila
Miljama daleko od tebe
Dok me grliš
Niti
Kada sam počela da čujem spoljni svet
Dok te ljubim –
Zabrinula sam se
Da tamo nekad
Neće biti nas
Onog trena
Kada sam ti napisala
Opisala
Poverila
Sve što me muči
Plaši i slama
A potom 
Svaku reč obrisala.
Zabrinula sam se
Kada sam shvatila da moje reči
Ništa više neće promeniti.

Ivana Jovanović
www.insp.rs
Monolozi koje
vodim
i moji delovi 
dijaloga
i diskusija
su
pisanje
dnevnika
bez dragi dnevniče
jer
nekog kog lažem
ne mogu
zvati dragim
a lažem 
pomalo i svuda
dok 
kupujem kafu
kažem prodavačici da sam
divno
koja uljudno i rutinski
pita za moje zdravlje
lažem
da sam stranac
rođenom gradu
izgubljenog turistu
koji
ne može da pronađe
mesto
da se okrepi
i žvaće neko
nacionalno jelo
koje je 
ili tursko ili zapadno
smeće
dok mu se izvinjavam
na jeziku
koji sam 
izmislila ad hoc
ali u varijanti
japanskog 
lažem ljude
po internetu
da
sam 1/2 frrrrrancuskinja
i da mrzim da
jedem jagode
jer
u onoj glupoj knjizi piše
da svaka Parižanka
mora
da
mrzi nešto 
što
je sveopšte obožavano
i poričem da 
nisam sebi inspiracija
dok
pišem 
o lošim ljudima
izmišljam da 
jesam putovala ali da nemam
uspomene
sa
svog hodočašća
u ime slobode
jer
je to
robovanje suvenirima
i fotografijama
poričem
najslikovitije
i lažem ih da ih volim
lažem ih da ih ne volim
lažem ih da ću se vratiti nakon
što otrčim
po novine
lažem ih da ih čekam 
lažem ih tako
i mažem
ih
mažem
i mažem
i oni mi ne veruju
pa mi opet ne veruju
pa mi onda još više ne veruju
jer 
samo tako
i jedino tako 
ne mogu da izgubim njihovo (ne)poverenje.

Jovana Šotić
www.insp.rs
"Odavno ne pišem,
I svakim udahom
Teže mi je da priznam
Da ne postoji krivac
I da je konačno,
Osjećam,
Potpuno, gotovo.
Rastali smo se slučajno,
Tako je rekao,
Kao da slučajno ne znači kraj,
I kao da slučajnost manje boli.
Baš danas je
Moja radost
Posumnjala
Da smo se ikada voljeli..." Pročitaj više ➡ link u opisu profila
"Biće dobro
Ali da bi bilo
Moraš prvo ti biti dobro
Moraš prestati da drhtiš
Nad tom svećom
Ako si je upalila pravom ljubavlju
Neće je ni svi vetrovi zajedno ugasiti
Prestani
Da ideš kao zalutala srna
Tim očima preplašenim pravo kroz trnje
Na nišan koji te vreba
Da se zapetljavaš
Da te tvoj strah juri
Da na otvorenom ne nalaziš put
Da od lupanja srca ne čuješ
I ne vidiš
Da je prečica tu
Prestani
Pusti
Nek' ide
Nek' teče
Nek' bude šta biti mora
Biće dobro
Uzmi sebe u ruke i uljuljaj
Šapni u svoju dušu
Ima ko da te čuva
Izvini što sam te ostavila samu
Obriši te oči
I digni glavu
Bićeš dobro
Ne sijaj više slepima..." Pročitaj više ➡ link u opisu profila
Tebi će biti lakše da preboliš
Jer ti imaš taj talenat
Ti imaš tu manu
Da lako zaboraviš prošlost.
Isprva će ti biti neobično
Trebaće ti nedelje da navikneš na jutra bez moje kafe
Biće ti čudno slušati radio bez mog pevušenja
Nećeš imati s kim da se raspravljaš oko ukrštenice
Biću ti ja kriva kada zakasniš na tramvaj
Jer nije imao ko da te podseti da požuriš.
Zaboravljaćeš ključeve na stolu kafića 
U kancelariji
U džepu sakoa
Nerviraće te tišina koja te zatekne kada zalupiš vrata za sobom.
Pitaćeš se gde sam, a ipak nećeš me pozvati ni jednom.
Jer si to ti. 
Kao da te gledam.
Provešćeš jednu pijanu noć u kojoj ćeš spakovati sve što sam ostavila za sobom.
Već sutra nećeš više ni spomenuti moje ime 
Brecaćeš se na sve one koje se usude da pitaju o meni
Potražićeš devojku sa drugačijom bojom kose 
Glasa
Onu koja ne čita poeziju
Onu koja ne priča italijanski.
Nećeš s njom pričati o smislu života, ali zar nisi to i hteo?
Jednog dana probudićeš se i nećeš ni pomisliti na mene.
Kad me slučajno vidiš u prolazu klimnućeš, nasmešićeš mi se 
Kao da sam ti neka poznanica.
Poželećeš da mi se približiš, da me pogledaš u oči, da mi kažeš koliko si me lako zaboravio.
Samo ću ja znati 
Koliko ti je nekada bilo stalo
A možda i sada s vremena na vreme
Kada se pogledaš,
Kada se ne prepoznaš u ogledalu, na fotografijama,
Kada ti bude nepoznata ruka koju držiš u svojoj,
Usne koje ljubiš.
Samo ću ja znati koliko mi je lakše bilo 
Da čujem osude
Predrasude 
Koliko sam radije slušala "Tako je moralo biti".
Sve radije od onoga što me je ganjalo
A to jeste 
Da smo nas dvoje previše različiti
Da su nas podelile te razlike.
Sve sam mogla da podnesem
I to da smo mi ovakvi kakvi jesmo izabrali pogrešne trenutke 
Pogrešno vreme
Ali da prihvatim 
Da ti nisi za mene.... To nikad.

Maja Bogdanović
Je l' znaš kad jedino vrediš?
Kad učiniš da se neko oseća bolje,
Kad se tvoje odsustvo oseti,
Kad možeš svojim osmehom da promeniš nečiji dan,
Kad si spreman da se odrekneš sopstvenog zadovoljstva zarad drugoga.
Kad se moliš da drugi bude bolje.
Kad uživaš bez dinara u džepu.
Kad imaš prijatelje kojima nije važno to što nemaš u nekom trenutku novca ni za šta.
Ali im je važno da se ne osećaš loše u njihovom prisustvu.
Kad o roditeljima pričaš sa poštovanjem, svestan da ti je podaren život, svestan da je njihova žrtva za tebe, njihovo nespavanje i borba da ti imaš sigurnost najviše što možeš da dobiješ.
Kad ne mrziš nikoga, bez obzira da li ti je naneto zlo, jer opravdanje za mržnju ne postoji.
Kad si srećan što si se probudio, zahvalan nebesima na novom danu.
Kad umnožavaš dobra i tešiš slabije od sebe, umesto da ih tlačiš.
Kad ti je ljubav najvrednija tekovina u životu.

Kad se otrgneš od palanačkog: „Pa svi to rade", i uradiš po svom, ne prikloniš se većini.
Neka misle da si čudak, da si nerazumljiv i nemoguć.
Zar to nije bolje nego da budeš deo sveta gde je normalno varati, lagati, drogirati se i dokazivati se na najprimitivniji način?
Budi šmeker - kad je svi vređaju, ti joj pokloni cvet.
Budi dama - poljubi ga u društvu, umesto što ga kritikuješ.
Zagrli majku i oca - nije sramota!

Budi svoj!
Voli život.
Pusti strah i ljude koji te omalovažavaju.
Možeš i više nego što sanjaš.
Posej seme vere i nade oko sebe.
Stvori svet u kome nema svakodnevnih pridika, kukanja i ogovaranja.
Budi lovac na sreću.

Milan Gajić
Šta ako grešim
Ako sam sve pogrešno shvatila
I bijem boj protiv vetrenjača,
Dok me posmatraš 
I smeješ se?
Šta ako grešim
I ako to nikada i nije bila ljubav,
Već samo varka 
I laž koju si mi jednom
Šapnuo kao tajnu
A ja sam poverovala?
Šta ako grešim
I uništim sve što je moje,
A ti me ostaviš u mraku
I zatvoriš vrata za sobom?
Šta ako se predomisliš
I shvatiš da više ne voliš
Ni moje oči,
Ni moje usne,
Ni moje dodire...
Šta ako sam baš sve
Pogrešno shvatila?

Brankica Veljković